Tog dana kad pođem putem svojih snova,
niz pospanu ulicu, mamurnu od ljudi,
tamo gde će svitati lepša jutra nova,
tamo gde se ljubav uz svitanje budi,
Ja poneti neću ni brigu ni tuge,
oprostit’ se neću sa majkom i bratom,
ostaviću pesme da teše neke druge,
u pijanoj noći, boreći se s’ vatrom.
Tog dana kad krenem, ostaviću dušu,
neka umre ovde, ako tako treba,
ali srcu ne dam da oseti sušu,
pored kiše ljubavi, ispod ovog neba!
Kad krenem tamo gde je moje mesto,
tražiti vas neću, niti ću vas zvati…
U zavičaj neću navraćati često,
nek’ oprosti Bog, nek’ oprosti mati!
Samo ću jedno u srcu poneti,
da imam sa kim da pevam o sreći…
Nju ću, Bože, i tamo voleti!
Sa njom ću biti hrabriji i veći!
About The Author
