Connect with us

Miloševac

[vc_row][vc_column width=”1/1”][vc_tabs interval=”0”][vc_tab title=”Latinica” tab_id=”95b5dea5-f215-0”][vc_column_text]

Geografski položaj, klima i zemljište

Nalazi se na vrlo prometnom putu Modriča—Šamac, koji je dio magistralnog puta Bijeljina—Banja Luka. Selo ima vrlo povoljan geografski položaj: smješteno je na oko 2 km od desne obale rijeke Bosne, čija je dolina na tom 12. km od ušća Bosne u rijeku Savu dosta plodna, ali zbog nestabilnog korita rijeke Bosne na tom području i često plavljen. Samo zemljište je sastavljeno od mladih i sedimentnih slojeva nastalih taloženjen Panonskog mora i kasnijim nanosima potoka koji su se ulijevali u rijeku Bosnu. Taloženjem su se nagomilali i debeli slojevi gline, pijeska i lapora. Klima ovog područja, u koje spada i Miloševac, je kontinentalna, na šta ukazuje i količina padavina, temperaturne apmlitude, nešto veća jesenja temperatura od proljećne i srednja godišnja temperatura koja iznosi 11,5° C. Za ovo područje karakteristični su sjeverozapadni, sjeverni i zapadni vjetrovi. Zemljište je ravničarsko, plodno i veoma pogodno za zemljoradnju i gajenje poljoprivrednih kultura, naročito pšenice i kukuruza, kao i povrtlarskih kultura, čime se lokalno stanovništvo uglavnom i bavi. Rijeka Bosna je u svom proticanju kroz Miloševac često mijenjala tok. Jedna od najvećih promjena u njenom toku na ovom području zabilježena je u vremenu između 1630. i 1750, kada je rijeka Bosna promijenila svoj tok za oko 2 km istočno. Često mijenjajući svoje korito, rijeka Bosna je odnosila plodno zemljište, dijelove već zasijanih njiva, ali je posle povlačenja ostavljala i plodne nanose, dosta upotrebljivog pijeska i vrlo kvalitetnog šljunka, čija je eksploatacija konstantna i unosna.

Miloševo Selo

Naselje Milutinovo Selište pojavljuje se na Savi iz popisa 1548.godine, ali se kasnije dalo naslutiti da je to Miloševac. Po karti austrijskih vojnih inženjera iz 1718.godine pominje se Miloševo selo. Ovaj podatak potvrđuje da je Milutinovo Selište iz 1584.godine i Miloševo Selo iz 1718.godine isto što i današnji Miloševac.

Po zapisu etnologa Milenka Filipovića najstariji spomenici u miloševačkom groblju su Spasenije Patković, koja je umrla 1813.godine i Komnena Muškića, koji je umro 1826.godine, a rodom je iz Kruškovog Polja. Miloševac i Kruškovo Polje su do gradnje crkve u Kruškovom polju pri kraju dvadesetog vijeka imali zajedničko groblje, crkvu i slavili isti Zbor.

Miloševac kroz istoriju

Ne zna se tačno kada je selo naseljeno niti ima podataka o prvom pomenu imena sela, dok se Modriča kao rijeka pominje 1244, Modriča kao mjesto 1323. a tvrđava Dobor i još neka sela iz okoline Modriče se pominju već 1640, 1673. i 1711. godine. U dokumentima koji se odnose na istoriju srednjovjekovne Bosne pod ovim ili sličnim imenom Miloševac se ne spominje. Tek iz jedne austrijske karte koja je ilustrovani dodatak radu dr Gustava Bodenštajna „Povijest naselja u posavini godine 1718—1739”, objavljenog u Glasniku Zemaljskog muzeja Bosne i Hercegovine, br. 19, 1907. u Sarajevu, vidi se da je na području današnjeg sela bilo naseljeno mjesto pod imenom Miloševo selo, uz čiju se oznaku nalazi i znak da je u selu bila i crkva. Pomena imena sela nema u istorijskim izvorima i dokumentima koji govore o seljačkim bunama i ustancima u Posavini u 19. vijeku. Ime sela se ne pominje ni u pokretu seljaka uperenom protiv begova 1910, mada je ovaj pokret zahvatio i neka okolna sela. Naime, selo je tada bilo potpuno pasivno jer nije imalo razloga da se buni protiv turske vlasti, s obzirom da se selo 1908. otkupilo od bega time što je dignut kredit od neke srpske banke u Zagrebu, tako da se selo otkupilo za svagda od bega po cijeni od 8 do 8,50 forinti po dunumu. Kredit je digao i otkup izvršio Jovo Stojić, a mještani Miloševca su kredit otplaćivali u dvije godišnje rate.

Selo je živjelo mirno do Prvog svjetskog rata 1914. godine. Kada je počeo rat, dosta mještana je prisilno mobilisano u austrougarsku vojsku i odmah otišlo na razne frontove, najviše prema ruskom frontu u Galiciju. Mnogi su poginuli a jedan dio je bio zarobljen od strane Rusa. Veći dio tih zarobljenika je ušao u sastav srpskih dobrovoljačkih korpusa koji su formirani u Rusiji 1917. godine. Jedan dio tih dobrovoljačkih korpusa poslat je prema Solunu 1918. gdje su učestvovali u proboju solunskog fronta. Smatra se da je oko 200 mještana uzelo učešća u Prvom svjetskom ratu od kojih se većina nije vratila svojim domovima.

U periodu do Drugog svjetskog rata, u Miloševcu je posebno izražena neriješenost agrarnog pitanja. Što se tiče političkog života osjeća se uticaj dvije stranke: Zemljoradnička stranka i Radikalna stranka. U starija vremena najveći broj kuća je bio od šepera, obloženog zemljom, a tek kasnije se pojavljuje cigla.

Od prvih pomena imena sela nema nikakvih podataka o veličini naselja, stanovništvu, broju domova, načinu života i sl. sve do pojave djela Milenka Filipovića „Popis Srba haračkih obaveznika u Modriči i okolini 1851. godine“. Sva sela koja se navode u tom djelu, pa i Miloševac, pripadala su gradačačkoj nahiji, a u crkvenoj teritorijalnoj podjeli zvorničkoj eparhiji. Prema podacima iz djela, Miloševac je tada imao 132 domaćinstva i 261 haračkog obaveznika. Prema ovome Miloševac je bio veoma naseljen, mada se ne zna tačan broj stanovnika, i bio je jedan od naseljenijih mjesta na području Modriče i Gradačca. Za tadašnje vrijeme karakterističan je bio zadružni način života, koji je karakterističan po tome što su se bliski rođaci udruživali u zadruge, te su postojale „prave“ zadruge — kada su u zajednici (zajednički) živjela braća, stričevi i rođaci; i „očinske“ zadruge — kada otac sa svojim oženjenim sinovima živi u zajednici. Trećina stanovništva je živjela u zadružnim odnosima sve do početka Drugog svjetskog rata kada se zadružni odnosi nestaju.

U djelu Mitra Papića „Istorija srpskih škola u Bosni i Hercegovini“ nalazimo da je selo Miloševac 1855. imalo školu, te da je 1891. škola imala jednog učitelja i 39 đaka. Škola je bila pod nadzorom crkveno-školskog odbora i učitelji koji bi došli da rade nagodili bi se sa lokalnim stanovništvom za platu, van okvira državne vlasti. Prema dogovoru učitelj je bio dužan da djecu uči pismenosti i vjeronauci i da ih nedeljom dovodi u crkvu na Liturgiju. Škola koja je napravljena 1930. je 1998. renovirana i danas je u upotrebi.  Od 1945. se zvao Bosanski Miloševac, da bi 1992. ponovo vraćen stari naziv Miloševac.

Škola

Srpska škola u Miloševcu osnovana je 1855.godine. Školu je mnogo zadužio svojim radom Kosta Popović, paroh iz Miloševca, koji je tu završio osnovnu školu.

Poslije rata koji je počeo 1992.godine prestankom rada škole u Kladarima Donjim, nastavnici  Marko Raulić, Nikola Ćosić i Milan Tufegdžić u saradnji sa SO Modriča stvorili su uslove za rad prve  Osmogodišnje škole u Miloševcu koja je počela da radi 21.septembra 1992.godine. Škola je radila i u ratnim uslovima.Osmogodišnja škola danas radi u sastavu OŠ „Sutjeska“ iz Modriče. Zahvaljujući tada pomoćniku ministra  Željku Laganinu u Vladi RS, Đorđu Nijemčeviću, Dušku Bogdanoviću, Petru Driniću, Marku Rauliću i SO Modriča obnovljena je stara škola donacijom kanadske organizacije.  Stara građevina pored prosvjetne ima i kulturnu vrijednost.

Dom Kulture

Dom kulture u Miloševcu izgrađen je  prije Drugog svjetskog rata i nalazio se u crkvenom dvorištu naspram kuće Drage Tadića. U njemu su do rušenja bile: Pošta, Ambulanta i  privatna pekara Rade i Vecka Belevskog. Izgradnjom novog Doma kulture i zgrade u koju je smještena ambulanta, Pošta je premještena u prostorije novoog Doma kulture, a stari Dom je porušen. U svojoj istoriji poslije gradnje nekoliko puta je obnavljan. Za TV emisiju „Znanje-imanje“  dograđene su svlačionice, u Sali je betonirana podna kosina,  postavljene nove tapacirane stolice i  proširena pozornica. Drugi put Dom je obnovljen poslije paljenja, a treći put poslije ratnog granatiranja. Dom kulture od svog puštanja u rad doprinio je razvoju sela. Imao je veliku salu sa porornicom (binom), svlačionice, centralno grijanje, kino aparaturu, čitaonicu…

Miloševljani 1987.posjeta Kući cvijeća

Miloševljani na Avali pred Spomenikom Neznanom Junaku poslije posjete Kući cvijeća oko 1981.godine

U Domu su održavane igranke u početku povodom državnih i vjerskih, a kasnije samo državnih praznika.  U svojim usponima i padovima, što je zavisilo od sredstava u Domu su organizovane priredbe, kvizovi znanja, prikazivani filmovi, održavani „Posavski susreti“, predstavljani pisci i glumci, održavane estradne večeri, takmičili se pjevači amateri…Prednji dio Doma korišten je za kafanu, a spratni dio za čitaonicu gdje se igrao šah i bilijar. Bio je i uspješan pokušaj osnivanja biblioteke koja je vremenom ugašena. Pored Doma je betoniran plato za ljetnu pozornicu koja je rijetko korištena. Posavski susreti postali su tradicionalna kulturna i sportska manifestacija. U kulturnom dijelu bila je to smotra folklora uz nastup umjetnika. U sportskom dijelu programa odvijalo se takmičenje u fudbalu, odbojci, šahu…  U čitaonici su postavljane izložbe slika.

Crkva Sveti Nikola u Miloševcu

Nema tačnih podataka od kada postoji prva crkva u Miloševcu. Po priči bez provjerenih izvora prva crkva se nalazila na imanju Alekse Tadića. Tu je po predanju između 1925. i 1930.godine pronađen kamen u obliku krsta sa nečitkim natpisom koji se nalazi u Narodnom muzeju u Beogradu. Prije 1903.godine crkva je bila na imanju Marka Popovića (zaseok Mikićani). Pretpostavlja se da je bila od šepera, pokrivena drvenim pločama, a da su ikone sklanjane kada su nailazili Turci. Kada je 1903. Godine počela gradnja nove crkve, stara trošna crkva je srušena, a ikone i ostale vrijednosti su prenesene u novu crkvu. Danas tu postoji spomenik od betona sa metalnim krstom i dvije kamene ploče, za koje se misli da su bile tu pred vratima stare crkve. Gradnja crkve koja je posvećena Svetom Nikoli završena je 1906.godine i osvećena u septembru od strane episkopa zvorničko-tuzlanskog Grigorija (Živkovića). Po predanju crkvu su gradila dva brata Milinkovići iz Srebrenice, koji su poslije gradnje crkve u Srebrenici došli u Miloševac, pa su ove dvije crkve skoro identične. Prvi sveštenik koji je službovao u novoj crkvi bio je Kosta Popović iz Miloševca koji je i sahranjen u Miloševcu. Veliki uticaj na razvoj sela imali su prota Dušan Popović koji je dugo službovao, Uroš Todorović i prota Đorđe Lazić, sadašnji sveštenik. Tri zvona koja su postavljena pri gradnji crkve skinuta su za vrijeme Prvog svjetskog rata 1914. – 1918. Godine, a nova su postavljena 1929.godine u traju do danas. Od januara 1999.godine zvona „pokreće el.struja“. Nepoznato je ko je radio ikonostas, ali po natpisu na centralnoj ikoni znali smo da je ikone radio slikar Subanović. Crkva u Miloševcu je specifična i po tome što na tornju crkve postoji ručno izrađen sat koji je radio do 1941.godine. Poslije niza pokušaja popravili su ga majstori volonteri iz Miloševca, pa je 18.aprila 1999.godine ponovo pušten u rad.

Za proslavu sto godina hrama Sveti Nikola u Miloševcu formiran je odbor za obnovu čiji je predsjednik bio Pero Kurešević, a zamjenik Marko Raulić. Od prikupljenih sredstava izgrađena je višenamjenska zgrada: palionik svijeća, sala za sastanke, prodavnica, magacin i toalet. Izvršeno je obijanje maltera i malterisanje unutrašnjosti crkve, a to je bila i priprema zida za freske. Zamijenjena je stara električna instalacija i postavljeni velelepni lusteri u crkvi. Asfaltiran je put do crkve i nove zgrade kao i parking i uređen prilaz groblju. Na zidu pored vrata postavljene su spomen-ploče dobrotvorima crkve Simi Tadiću i Toši Čičiću. Ispred crkve je spomen-česma palim miloševljania u svim ratovima. Postavljena je kapija i ograda od kovanog željeza koju je darovalo preduzeće vlasnika Gavre Pandurevića. Arhijerejsku liturgiju u obnovljenom hramu služio je Njegovo preosveštenstvo episkop zvorničko tuzlanski vladika Vasilije. Za kuma hrama izabran je Petar Pejčić iz Šamca (rođen i živio u Miloševcu), a za kuma ikonostasa Dragan Đ. Tešić iz Miloševca. Vijek postojanja miloševačke crkve proslavljen je uz veliki broj gostiju iz Modriče, Šamca i okolnih mjesta.

izvori: wikipedia, „Posavski slavuji“ – Marko Raulić Dukić

[/vc_column_text][/vc_tab][vc_tab title=”Ћирилица” tab_id=”fa9b451d-e568-0”][vc_column_text]Географски положај, клима и земљиште

Налази се на врло прометном путу Модрича—Шамац, који је дио магистралног пута Бијељина—Бања Лука. Село има врло повољан географски положај: смјештено је на око 2 км од десне обале ријеке Босне, чија је долина на том 12. км од ушћа Босне у ријеку Саву доста плодна, али због нестабилног корита ријеке Босне на том подручју и често плављен. Само земљиште је састављено од младих и седиментних слојева насталих таложењен Панонског мора и каснијим наносима потока који су се улијевали у ријеку Босну. Таложењем су се нагомилали и дебели слојеви глине, пијеска и лапора. Клима овог подручја, у које спада и Милошевац, је континентална, на шта указује и количина падавина, температурне апмлитуде, нешто већа јесења температура од прољећне и средња годишња температура која износи 11,5° Ц. За ово подручје карактеристични су сјеверозападни, сјеверни и западни вјетрови. Земљиште је равничарско, плодно и веома погодно за земљорадњу и гајење пољопривредних култура, нарочито пшенице и кукуруза, као и повртларских култура, чиме се локално становништво углавном и бави. Ријека Босна је у свом протицању кроз Милошевац често мијењала ток. Једна од највећих промјена у њеном току на овом подручју забиљежена је у времену између 1630. и 1750, када је ријека Босна промијенила свој ток за око 2 км источно. Често мијењајући своје корито, ријека Босна је односила плодно земљиште, дијелове већ засијаних њива, али је после повлачења остављала и плодне наносе, доста употребљивог пијеска и врло квалитетног шљунка, чија је експлоатација константна и уносна.

Милошево Село

Насеље Милутиново Селиште појављује се на Сави из пописа 1548.године, али се касније дало наслутити да је то Милошевац. По карти аустријских војних инжењера из 1718.године помиње се Милошево село. Овај податак потврђује да је Милутиново Селиште из 1584.године и Милошево Село из 1718.године исто што и данашњи Милошевац.

По запису етнолога Миленка Филиповића најстарији споменици у милошевачком гробљу су Спасеније Патковић, која је умрла 1813.године и Комнена Мушкића, који је умро 1826.године, а родом је из Крушковог Поља. Милошевац и Крушково Поље су до градње цркве у Крушковом пољу при крају двадесетог вијека имали заједничко гробље, цркву и славили исти Збор.

Милошевац кроз историју

Не зна се тачно када је село насељено нити има података о првом помену имена села, док се Модрича као ријека помиње 1244, Модрича као мјесто 1323. а тврђава Добор и још нека села из околине Модриче се помињу већ 1640, 1673. и 1711. године. У документима који се односе на историју средњовјековне Босне под овим или сличним именом Милошевац се не спомиње. Тек из једне аустријске карте која је илустровани додатак раду др Густава Боденштајна „Повијест насеља у посавини године 1718—1739”, објављеног у Гласнику Земаљског музеја Босне и Херцеговине, бр. 19, 1907. у Сарајеву, види се да је на подручју данашњег села било насељено мјесто под именом Милошево село, уз чију се ознаку налази и знак да је у селу била и црква. Помена имена села нема у историјским изворима и документима који говоре о сељачким бунама и устанцима у Посавини у 19. вијеку. Име села се не помиње ни у покрету сељака упереном против бегова 1910, мада је овај покрет захватио и нека околна села. Наиме, село је тада било потпуно пасивно јер није имало разлога да се буни против турске власти, с обзиром да се село 1908. откупило од бега тиме што је дигнут кредит од неке српске банке у Загребу, тако да се село откупило за свагда од бега по цијени од 8 до 8,50 форинти по дунуму. Кредит је дигао и откуп извршио Јово Стојић, а мјештани Милошевца су кредит отплаћивали у двије годишње рате.

Село је живјело мирно до Првог свјетског рата 1914. године. Када је почео рат, доста мјештана је присилно мобилисано у аустроугарску војску и одмах отишло на разне фронтове, највише према руском фронту у Галицију. Многи су погинули а један дио је био заробљен од стране Руса. Већи дио тих заробљеника је ушао у састав српских добровољачких корпуса који су формирани у Русији 1917. године. Један дио тих добровољачких корпуса послат је према Солуну 1918. гдје су учествовали у пробоју солунског фронта. Сматра се да је око 200 мјештана узело учешћа у Првом свјетском рату од којих се већина није вратила својим домовима.

У периоду до Другог свјетског рата, у Милошевцу је посебно изражена неријешеност аграрног питања. Што се тиче политичког живота осјећа се утицај двије странке: Земљорадничка странка и Радикална странка. У старија времена највећи број кућа је био од шепера, обложеног земљом, а тек касније се појављује цигла.

Од првих помена имена села нема никаквих података о величини насеља, становништву, броју домова, начину живота и сл. све до појаве дјела Миленка Филиповића „Попис Срба харачких обавезника у Модричи и околини 1851. године“. Сва села која се наводе у том дјелу, па и Милошевац, припадала су градачачкој нахији, а у црквеној територијалној подјели зворничкој епархији. Према подацима из дјела, Милошевац је тада имао 132 домаћинства и 261 харачког обавезника. Према овоме Милошевац је био веома насељен, мада се не зна тачан број становника, и био је један од насељенијих мјеста на подручју Модриче и Градачца. За тадашње вријеме карактеристичан је био задружни начин живота, који је карактеристичан по томе што су се блиски рођаци удруживали у задруге, те су постојале „праве“ задруге — када су у заједници (заједнички) живјела браћа, стричеви и рођаци; и „очинске“ задруге — када отац са својим ожењеним синовима живи у заједници. Трећина становништва је живјела у задружним односима све до почетка Другог свјетског рата када се задружни односи нестају.

У дјелу Митра Папића „Историја српских школа у Босни и Херцеговини“ налазимо да је село Милошевац 1855. имало школу, те да је 1891. школа имала једног учитеља и 39 ђака. Школа је била под надзором црквено-школског одбора и учитељи који би дошли да раде нагодили би се са локалним становништвом за плату, ван оквира државне власти. Према договору учитељ је био дужан да дјецу учи писмености и вјеронауци и да их недељом доводи у цркву на Литургију. Школа која је направљена 1930. је 1998. реновирана и данас је у употреби. Од 1945. се звао Босански Милошевац, да би 1992. поново враћен стари назив Милошевац.

Школа

Српска школа у Милошевцу основана је 1855.године. Школу је много задужио својим радом Коста Поповић, парох из Милошевца, који је ту завршио основну школу.

Послије рата који је почео 1992.године престанком рада школе у Кладарима Доњим, наставници Марко Раулић, Никола Ћосић и Милан Туфегџић у сарадњи са СО Модрича створили су услове за рад прве Осмогодишње школе у Милошевцу која је почела да ради 21.септембра 1992.године. Школа је радила и у ратним условима.Осмогодишња школа данас ради у саставу ОШ „Сутјеска“ из Модриче. Захваљујући тада помоћнику министра Жељку Лаганину у Влади РС, Ђорђу Нијемчевићу, Душку Богдановићу, Петру Дринићу, Марку Раулићу и СО Модрича обновљена је стара школа донацијом канадске организације. Стара грађевина поред просвјетне има и културну вриједност.

Дом Културе

Дом културе у Милошевцу изграђен је прије Другог свјетског рата и налазио се у црквеном дворишту наспрам куће Драге Тадића. У њему су до рушења биле: Пошта, Амбуланта и приватна пекара Раде и Вецка Белевског. Изградњом новог Дома културе и зграде у коју је смјештена амбуланта, Пошта је премјештена у просторије новоог Дома културе, а стари Дом је порушен. У својој историји послије градње неколико пута је обнављан. За ТВ емисију „Знање-имање“ дограђене су свлачионице, у Сали је бетонирана подна косина, постављене нове тапациране столице и проширена позорница. Други пут Дом је обновљен послије паљења, а трећи пут послије ратног гранатирања. Дом културе од свог пуштања у рад допринио је развоју села. Имао је велику салу са порорницом (бином), свлачионице, централно гријање, кино апаратуру, читаоницу…

Милошевљани 1987.посјета Кући цвијећа
Милошевљани на Авали пред Спомеником Незнаном Јунаку послије посјете Кући цвијећа око 1981.године
У Дому су одржаване игранке у почетку поводом државних и вјерских, а касније само државних празника. У својим успонима и падовима, што је зависило од средстава у Дому су организоване приредбе, квизови знања, приказивани филмови, одржавани „Посавски сусрети“, представљани писци и глумци, одржаване естрадне вечери, такмичили се пјевачи аматери…Предњи дио Дома кориштен је за кафану, а спратни дио за читаоницу гдје се играо шах и билијар. Био је и успјешан покушај оснивања библиотеке која је временом угашена. Поред Дома је бетониран плато за љетну позорницу која је ријетко кориштена. Посавски сусрети постали су традиционална културна и спортска манифестација. У културном дијелу била је то смотра фолклора уз наступ умјетника. У спортском дијелу програма одвијало се такмичење у фудбалу, одбојци, шаху… У читаоници су постављане изложбе слика.

Црква Свети Никола у Милошевцу

Нема тачних података од када постоји прва црква у Милошевцу. По причи без провјерених извора прва црква се налазила на имању Алексе Тадића. Ту је по предању између 1925. и 1930.године пронађен камен у облику крста са нечитким натписом који се налази у Народном музеју у Београду. Прије 1903.године црква је била на имању Марка Поповића (засеок Микићани). Претпоставља се да је била од шепера, покривена дрвеним плочама, а да су иконе склањане када су наилазили Турци. Када је 1903. Године почела градња нове цркве, стара трошна црква је срушена, а иконе и остале вриједности су пренесене у нову цркву. Данас ту постоји споменик од бетона са металним крстом и двије камене плоче, за које се мисли да су биле ту пред вратима старе цркве. Градња цркве која је посвећена Светом Николи завршена је 1906.године и освећена у септембру од стране епископа зворничко-тузланског Григорија (Живковића). По предању цркву су градила два брата Милинковићи из Сребренице, који су послије градње цркве у Сребреници дошли у Милошевац, па су ове двије цркве скоро идентичне. Први свештеник који је службовао у новој цркви био је Коста Поповић из Милошевца који је и сахрањен у Милошевцу. Велики утицај на развој села имали су прота Душан Поповић који је дуго службовао, Урош Тодоровић и прота Ђорђе Лазић, садашњи свештеник. Три звона која су постављена при градњи цркве скинута су за вријеме Првог свјетског рата 1914. – 1918. Године, а нова су постављена 1929.године у трају до данас. Од јануара 1999.године звона „покреће ел.струја“. Непознато је ко је радио иконостас, али по натпису на централној икони знали смо да је иконе радио сликар Субановић. Црква у Милошевцу је специфична и по томе што на торњу цркве постоји ручно израђен сат који је радио до 1941.године. Послије низа покушаја поправили су га мајстори волонтери из Милошевца, па је 18.априла 1999.године поново пуштен у рад.

За прославу сто година храма Свети Никола у Милошевцу формиран је одбор за обнову чији је предсједник био Перо Курешевић, а замјеник Марко Раулић. Од прикупљених средстава изграђена је вишенамјенска зграда: палионик свијећа, сала за састанке, продавница, магацин и тоалет. Извршено је обијање малтера и малтерисање унутрашњости цркве, а то је била и припрема зида за фреске. Замијењена је стара електрична инсталација и постављени велелепни лустери у цркви. Асфалтиран је пут до цркве и нове зграде као и паркинг и уређен прилаз гробљу. На зиду поред врата постављене су спомен-плоче добротворима цркве Сими Тадићу и Тоши Чичићу. Испред цркве је спомен-чесма палим милошевљаниа у свим ратовима. Постављена је капија и ограда од кованог жељеза коју је даровало предузеће власника Гавре Пандуревића. Архијерејску литургију у обновљеном храму служио је Његово преосвештенство епископ зворничко тузлански владика Василије. За кума храма изабран је Петар Пејчић из Шамца (рођен и живио у Милошевцу), а за кума иконостаса Драган Ђ. Тешић из Милошевца. Вијек постојања милошевачке цркве прослављен је уз велики број гостију из Модриче, Шамца и околних мјеста.

извори: wикипедиа, „Посавски славуји“ – Марко Раулић Дукић[/vc_column_text][/vc_tab][/vc_tabs][/vc_column][/vc_row]