Crvena zavesa, kao zastava viori se nad trošnim daskama, osvetljena snažnim reflektorima, desetinama njih.
Pozorje, dvadeset i koji red stolica umetnut u poveću salu, velika bina, satkana od nekolicine dasaka, mislim da su hrastova drveta, okolo zvučnici, reflektori, sjajan prizor, a za mene, samo ona, crvena zavesa. Ja, mali čovek u tami sale, stojim, brišem pod bine. Radim kao čistač ovde već više od deset godina, a poštuju me ljudi, prijatni su svi i blagonakloni. Odgledao sam u ovoj sali više od stotinu raznih predstava, takmičenja, priredbi. Mistično, iz poslednjeg reda, gde retko kad sedne neki zaljubljeni par, sedim i bez ijednog treptaja gledam svako delo, poslušam svaki stih, svaku reč. Plačem na kraju svake predstave, emotivan sam, pa se eto, sit najecam uz poslednje reči glavne junakinje. Tokom godina rada, dobio sam nadimak mali. Pristaje mi, nizak sam, proćelav, jednostavan čovek. Jednostavan sam kao moja uniforma čistača. Komplet koji čuvam u ormariću sa brojem jedanaest je tu od kada sam počeo da radim. Mnogi mi se smeju što čuvam tu uniformu, kao da je nekakva plaketa, možda nagrada, ili diploma. Jeste, nagrada mi je, moje pozorje je napušteno, nema publike, nema drugih glumaca. Ja svoju tužnu pesmu pevam u totalnom mraku, ne krase me ni reflektori, ni zvučnici ne rade, čak ni pravog mikrofona nemam. Moj mikrofon je moja metla, moj džoger. Na njima sam čitave koncerte održavao, pevajući glasno. Znao sam da sam sam. Ponekad sam umeo i popaliti reflektore podesiti sve kao da je neki bitan događaj i tako, glumim, pevam. A dani teku.
Viđao sam razne ljude u svom domu. Dođu svi, od doktora nauka, do ovakvih, kao ja, običnih. Dete im recituje, sin im ima premijeru predstave, svašta se može videti, a ja maštam, sanjam dok gledam tu decu. Crvenu zavesu grlim, poput jagoda je mirisna, poput ljubavi očarava. Moje pozorje je moj dom. U njemu često održavam predstave, krijem se od srama i plačem. Imam dva sina i ženu, žena je bolesna, ne može da radi. Stariji sin je čuva svakog dana, mlađi ide u osnovnu školu. Dovedem ja njega kad-kad ovde, kada nema nikoga. Pitao me je prvi put “Tata, je li ti ovde radiš? Jesi li ti poznati glumac? Je l’ ću te videti na televiziji”? I onda, šta, more se iz mojih očiju prolije niz moje obraze, a šta njemu da kažem? Jesam li ja veliki i poznat glumac? Jesam li ja neko ili samo običan čistač koji svakog dana obuče istu uniformu i iste daske briše, skuplja isto smeće u istim redovima, brise iste stolice, a tako su mu različiti dani. Gledam iste predstave, gledam iste ljude, čujem iste glasove, a moje uši uvek se začude. Kao da čuju nekog novog. Jecam pred sinom tako par sekundi, kao da sam ja dete, a ne on. Zagrlim ga i kažem “Jesam sine, jesam glumac. Ali ne kao ovi koje gledaš na televiziji, ja sam kanda drukčiji”. I pita dete, naravno da pita “A kako to tata? Kako si ti drukčiji, svi su glumci isti, glume u seriji, na ovoj bini, sve je to isto”. A ja kroz drhtave usne uhvatim čisto toliko vazduha da mu mogu reći koju reč, jer ako se i malo mrdnem, suze će mi ponovo poteći. “Pa vidiš sine, ja ne glumim za novac, ja ovde čistim salu, ja sam samo običan čistač, nadam se samo da te nije sramota. Moja je gluma drugačija od tuđe. Ja glumim svakog jutra, sve do sutra. Glumim osmeh, glumim sreću, glumim, eto, vama, mojim sinovima, znaš da je mati bolesna, evo, ima već dve godine i koji mesec, a ja nikada pred vama zaplakao nisam”- klimnuo je glavom u znak da me sluša, a ja mu nastavio, “Dragi moj Andrija, ja sam svakog jutra nasmejan, ustanem I kažem sebi da moram biti srećan, jeste mi žena teško bolesna, jeste da radim težak posao, ali, imam dva lepa, dobra sina. Jednog, koji je još mali i ne zna koliko ga volim, i drugog, koji je odrastao, koji čuva majku često, kada ja ne mogu, sređuje onu našu malu baštu i radi po kući. Ovo je moja druga kuća” – zagrlih ga jako, a on malen, pokuša mene obuhvatiti rukama, pa stigne tek negde do rebara, malecni mu prsti grabe, ali još je mali. “Tata i dalje mi nisi objasnio, kakav si ti to glumac” – reče mališa glasno. Vidiš sine, moja predstava je život, moja bina je beskonačno dugačka, a predstavi nema kraja. Ja ću svoju poslednju ulogu odigrati, tek, kada vidim tebe i Milenka, kako imate isto ovako malu decu, kao što si ti, kako imate lepe žene, svako svoju kuću, posao. Moja predstava je i tvoja mati, svaki njen pogled, očiju, svetlo plavih, ponovo me natera da se zaljubim u nju, svakog jutra, svakog popodneva, svake večeri. Naša je ljubav, satkana oko trenutka, onog trenutka kada sam je prvi put poljubio”. Nasmeja se Andrija stidljivo. Teško dišem, teško pričam, knedla u grlu me zaustavlja. “Dođi Andrija, da te odvedem na binu, da vidiš kako je odande”. Odvedoh ga na sredinu bine, popalih reflektore, i rekoh mu da radi šta god želi. Sedeo sam u prvom redu, sedeo i očiju iz kojih su suze kretale, a ja im nisam dozvoljavao, gledao sam sina kako skače, igra se i priča. Nisam plakao, ne! Uživao sam gledajući ga, sve sam probleme zaboravio, na trenutak ušao u njegovu kožu i otrčao na binu. Igrao sam sa njim, pevao, pričao, glumio. Kasnije sam završio sa čišćenjem i otišao sa Andrijom kući. Na dalje, sve je bilo kao i pre. Ista lica, iste predstave, nova deca, stara publika. Očevi postaju dede, pa dolaze da gledaju svoju unučad, nekadašnji klinci su odrasli pa sada gledaju svoje klince, sve se vrti. Samo ja stojim. Jedna predstava učinila je moj život drugačijim, jedna predstava nije mi dozvolila da zaplačem, posle toliko godina, dosanjao sam svoje snove, kao stariji čovek koji radi već više od dvadeset godina. Bila je to predstava “Buba u uhu”. Znate li čija je to premijera bila? Andrijina. Moj sin je došao na pozorje, pravo, glumio je na istim onim trošnim daskama, ispred crvene zavese koju je osvetljavala nekolicina reflektora, čuo se preko zvučnika, i nije koristio ni metlu, ni džoger. Bio je pravi. Prvu predstavu sam odgledao do kraja, a onda, kada su svi otišli, i sala se ispraznila, ostao sam sa njim. “Andrija, sine, čestitam ti” – glasno sam govorio i nikada, nikada tako samouveren stiskao sam ruku, mog velikog sina, pokušao sam da ne zaplačem, ali, nije mi uspelo, raznežio me je. Suze su tekle, niz obraz, lagano. Zagrlio me je snažno i počeo da jeca. “Tata, uspeo sam, ne moraš više glumiti svaki dan kao pre, znaš, tvoj razgovor iz dana, kada sam imao devet godina, sećam ga se i sada, svake reči, i gledao sam te, dok sam bio na bini, dok sam kao dete skakutao, video sam taj sjaj u tvojim očima, rekao sebi da te moram zadiviti kao tada, ali sam vremenom odrastao, pa sam shvatio da bih mogao biti gost u tvom drugom domu, nadam se da sam bio dobar gost, i, nadam se da ćeš me još koji put ugostiti” – sve je tako tiho govorio, plačući, a njegove ruke su me snažno stisnule, sada me je mogao celog obuhvatiti. Uz smešak mi je rekao da me čeka kod kuće i da će nam spremiti večeru.
Nažalost, više nas nije četvoro. Jaroslava, moja žena nas je napustila još pre celih pet godina, ma ima i više. Uzeo sam metlu, izašao na binu.
Drago pozorje, moja je predstava danas završena. Tvoje crvene zavese sada krase telo mog sina, dok hoda po cijukavim daskama. Uzeo sam metlu, zapevao poslednji put, pesmu moje Jaroslave, omiljenu. Nikada nisam plakao kao tog dana, ali sam već sutra ustao i vratio se na svoj posao. Moja se predstava u tom pozorištu više ne igra. Nikada nisam bio neki glumac, ali sam jednog bar stvorio, i drago mi je. Zbogom pozorje moje, Andrija će te čuvati bolje nego ja.
About The Author
